Opis knjige
Optužen za bogohuljenje i okultizam, Kazanova je 1755. godine bez suđenja zatvoren u ćeliju Piombi, poznatu po ekstremnim uslovima i gotovo nemogućnosti bekstva. Ali posle 15 meseci zatočeništva, uz pomoć improvizovanog alata, neverovatne domišljatosti i urođene upornosti, probio je krov tamnice i uspeo da pobegne pravo iz srca Mletačke Republike, kroz prostor u kojem su generacije zatvorenika bezuspešno pokušavale isto.
Ovaj trenutak nije samo vrhunac njegove pustolovine, već simbol njegove prirode: čoveka koji ne pristaje na okove – ni fizičke, ni duhovne.
Upravo ta neobuzdana potreba za slobodom neprestano se sukobljavala s njegovim darom za pripovedanje. Ali tek u starosti, kada su ga samoća i nemaština udaljile od burnog sveta koji ga je toliko voleo i osuđivao, Kazanova piše ove memoare — ne kao priznanje, već kao svedočanstvo o životu koji nije tražio dozvolu da bude življen.
